Редитељ Емир Кустурица рекао је да се данас у Републици Српској, као у најбоља времена и доба цара Константина када је градио велики град и имао смисла за умјетнике и њихов рад, захваљујући Милораду Додику и његовом вођењу Републике Српске, те доброј сарадњи са Републиком Србијом могу да реализују пројекти који ће служити „нашем и другим народима да суде о нашим добрим намјерама“.
„Мени је због улоге вашег домаћина припала улога да се бавим историјом, па с тим у вези и немогућим претпоставкама. Имам један приједлог који вјерујем да стоји као кућа и то не она коју смо саградили на сред пута и коју су тако успјешно рушили у сваком походу. Та идеја је као муња сјевнула на једном путовању као уосталом и прије двије године слика о споменику браћи Соколовић. Послије свих, друштава пријатељстава које смо остварили са другим народима вријеме је да оснујемо друштво српско-српског пријатељства“, истакао је Кустурица.
Он је нагласио да то говори са пуном свијешћу о тежини задатка, јер ако се сложимо са првим представником биће тешко са другим, а какви смо то ми Срби ако би се двојица лако нагодили.
„Ипак, треба се надати да се, ако их ускладимо не окуме, биће онда свашта и, што је горе, ваља наћи тог другог јер то удружење српско-српског пријатељства не можемо без двојице. Како се договорити? Сито и решето би он морао да прође – те је ли завршио факултет, има ли довољно стажа, да му није лажна диплома, што онако гледа, што носи зулуфе, што је онако сагет, како стоји са ловом, ко ће му бити благајник, је ли жењен, хоће ли нас покрасти, глава му је велика, да ли је партизан или четник како стоји са кривичним гоњењем…“, рекао је Кустурица на свечаном обиљежавању стотину година од велике побједе српске војске у Првом свјетском рату у Андрићграду.
Говорећи о великој побједи српске војске у Првом свјетском рату на видовданској свечаности у Андрићграду, Кустурица је нагласио да када један народ постоји више од хиљаду година он и страда, али без престанка оставља цивилизацијске трагове.
„Када би човјек живио само један дан, било би довољно времена да осјећа кривицу као да је иза њега већ 50 година живота. Када један народ постоји више од хиљаду година он и страда, али без престанка оставља цивилизацијске трагове и великом свијету великодушно лиферује цареве, научнике, умјетнике банкаре, спортисте, бизнисмене, милијардере и што више то чини – у његовом завршном рачуну њему остаје све мање“, рекао је Кустурица.
Он је оцијенио да је наше страдање несумњиво користило највише другима а најмање нама, јер смо пристали на то и од великог 19. вијека у властито књиговодство 20. вијека углавном уписивали банкроте један за другим.
„И што је горе од те стварности данас живимо без свијести о том историјском бродолому. Нисмо освијестили наше државне трагедије и на властиту историју шкиљимо полузатвореним очима. Ако се користимо језиком фудбала, српски народ је у два свјетска рата забио спектакуларне голове а одмах иза ратова пуцао сам себи у властиту мрежу“, истакао је српски редитељ.
Ипак, каже он, за дивно чудо за све то вријеме нисмо успјели да уништимо традицију чија нас траса води ка коријену нашег идентитета – Видовдану и временима за које смо оптужени да их славимо као губитници, а да за мит о Косову немамо довољно докумената.
„Данас када обиљежавамо стотину година од завршетка Првог свјетског рата бићемо криви пошто обиљежавамо побједу. Кривица није бачена на наша рамена само за далеку историју. Она је вјечно тржиште наших непријатеља који су до јуче говорили све најгоре о Југославији а однедавно радо говоре о региону. Упркос истини да мало ко од наших предака у нашој новијој историји није желио уједињење Јужних Словена у једну државу и мало ко од нас данас није сентименталан према времену заједничког живота. Те угославије су настале управо послије Првог и Другог свјетског рата и великих губитака“, подсјетио је Кустурица.
Он је навео да настајања тих југославија и њихова изчезнућа стоје на заједничкој кривици, али су, нажалост, потврде онога о чему пише наш велики историчар Милорад Екмечић.
„Нису те југославије опстале јер су наметнуте одозго и није њихово рођење проистекло из стварне потребе народа и култура које су чиниле ту заједницу. Да ли је онда државност коју смо унијели у двије Југославије била замрзнута све до распада Титове Југославије“, упитао је Кустурица.
Он је оцијенио да у кругу којег је затворило вријеме краја Првог и краја Другог свјетског рата српски народ стоји затворен нерашчишћеним рачунима двије историјске појаве.
„Њихова парадоскална повезаност стоји у основи подвојености српског народа. Јосип Броз, каплар аустријске војске, поражен је у Првом свјетском рату од српске војске гдје је Дража Михаиловић стајао у строју побједника. На крају Другог рата Јосип Броз је вјештим кретањем између Стаљина и Черчила надиграо ројалистичког пуковника Дражу. На крају га и погубио, за гроб му не знамо, а себи је обезбиједио вјечно станиште у срцу српске престонице“, нагласио је Кустурица, упитавши да ли је то српска великодушност, склоност ка обичајном поимању живота или пристанак на кривицу која нам је успјешно наметнута.
Општеприхваћене идеје да су идеологије превазиђене и да свијетом влада надидеологија, каже Кустурица, српском народу није дозвољена а на могућности да се ова анахрона појава укине и цијели народ ратосиља несреће није могућа и управо је намећу они који су патентирали идеју да су фашизам и комунизам иста ствар.
„Појава која задире дубоко у суштину читаве културе остала је најуспјешније примијењени модел ‘завади па владај’. Чак се осјети и на репертоару наших ресторана и јавних мјеста гдје је једна врста пјесама добродошла а друга забрањена. Да ли је могуће да тржиште кривице тако добро ради у случају нашег народа?
Колико смо криви према себи и свом насљеђу најбоље говори и овај дан. Требало је да прође 500 година па да откријемо загрљај браће Соколовић – споменик Макарију и Мехмед-паши Соколовићу чија појава стоји насупрот тврдњи и идеји да ‘нема рата док не удари брат на брата’, да стоје изнад историје наше љубави према мржњи и уништава стереотипе о неподношљивости комшије према комшији иновјерцу, како каже Андрић“, закључио је Кустурица.
СРНА
