Вардиште – живот монахиња испуњен молитвом и радом

07.02.2020.

Женски манастир Вазнесења Господњег у мјесту Вардиште код Вишеграда, изграђен прије двије деценије, мјесто је духовног окупљања мјештана, али и туриста и православних вјерника из свих крајева.

Манастирска црква Вазнесења Господњег изграђена је и освештана 1996. године, а од августа 2007. настањена је монахињама и представља једини женски манастир у Митрополији дабробосанској.

Сестринство манастира вјерује да ће уз помоћ добрих људи бити урађени завршни радови на изградњи манастира.

Игуманија манастира мати Јефимија открива за Срну дио историје о овом светом мјесту.

„Црква је грађена на иницијативу вјерног народа, заједно са свештеником Милосавом Видаковићем. Након деценије, 2006. године парохијска црква се, одлуком блаженопочившег митрополита Николаја, проглашава манастиром и постаје први женски манастир у Митрополији дабробосанској. Прве монахиње долазе 2007. и од тада почиње изградња конака и просторије за потребе манастира и сестара које у њему живе“, рекла је мати Јефимија.

Она истиче да је манастир новијег датума, али да постоје трагови да је на том мјесту било уписано црквено земљиште и прије више од 100 година.

ЛЕГЕНДЕ О ДРВЕНОЈ ЦРКВИ И ДИВЉОЈ КРУШКИ

„Манастир је новијег датума, али смо приликом вађења земљишно-књижног изватка видјели да је још од 1898. године, за вријеме Аустроугарске, уписано црквено земљиште, тачније збориште. Немамо писаних трагова о томе да је постојала на овом мјесту црква, али постоје легенде да је постојала дрвена црква коју је, вјероватно, ријека однијела“, прича мати Јефимија.

Поуздано се зна, истакла је она, да је постојало записно дрво у манастиру које је, нажалост, посјечено.

„Према причању, то је била, највјероватније, дивља крушка, а знамо да записно дрво постаје молитвом и у њега се урезује крст или се крст поставља у близини. У нашем случају крст је био поред записа и ту су обављане разне молитве и литије“, навела је игуманија Јефимија.

Монахиње у манастирском комплексу моле се Господу, а остатак времена вриједно раде. Брину о цркви и имању, али и људима који дођу. Воде скроман живот, посвећен искључиво Богу.

НЕМАЊИЋИ ЗНАЛИ – БЕЗ ДУХОВНОСТИ НЕМА КУЛТУРЕ

Значај духовних средишта и окупљања вјерника је велики, сматра игуманија Јефимија.

„Без духа и духовности нема ни културе. Као што су наши први владари знали да, без небеског, земаљско брзо пропада, тако је и Свети Немањић, родоначелник свете лозе Симеон Мироточиви одмах по ступању на власт кренуо да гради Студеницу, Ђурђеве ступове, Светог Николаја у Куршумлији, Пресвету Богородицу у Топлици и тиме утемељио задужбинарство“, истиче мати Јефимија.

Тога су се, додаје она, касније држали сви из свете лозе Немањића.

„По добијању самосталности, Свети Сава одмах гради прве болнице, школе, преписују се књиге, тако да манастири добијају просвјетитељску улогу. Касније, у турском ропству дата је нада и утјеха и народ је опстајао. Вјера је веома битна. Народ је, захваљујући вјери, опстајао и сачували смо светосавље осам вијекова тако да треба да наставимо и даље. Без Бога не можемо ништа“, каже мати Јефимија.

ИКОНОПИСАЊЕ

И кад одмарају монахиње раде. Манастир издржавају од послушања, међу којим је и рад у иконописачкој радионици. Молитвом, смирењем и даровитошћу настају иконе. Брину о цркви, пчелама, манастирском комплексу.

„Иконопис је веома значајан. То је умјетност, првенствено црквена коју су свети оци предали, и уједно дио учења цркве. Умјетност је заснована на светим оцима, на догматима, тако да није дозвољено самостално изображавање, него строга досљедност древним иконама, светим оцима који су одредили како да се која икона слика.

Иконопис је дио живота цркве јер је књига о вјери уједно и мост од материјалног ка духовном. Првенствено су намијењене молитвама, само молитвом се и поимају. Треба схватити узвишени и свети карактер иконописања. У манастирима иконопис је једно од послушања“, говори мати Јефимија.

Од доласка у манастир почела је сликати. Посвећена позиву који је одабрала, он је покреће и њему је у потпуности предата.

„Од доласка у манастир бавим се сагледавањем византијске иконе и, угледавши сву ту љепоту, видјела сам да можда могу да радим. Тиме може да се бави свако ко има дара и воље, јер ниједан таленат не може бити закопан. Ми смо до сада радиле неколико иконостаса по благослову блаженопочившег митрополита, али су највише тражене славске иконе које људи могу да поруче да се ураде у нашем манастиру“, рекла је мати Јефимија.

МЈЕСТО ЧУДЕСНИХ ИСЦЈЕЉЕЊА

Манастир Вардиште мјесто је окупљања и прослављања чудесних исцјељења.

Монахиње истичу да је вјера битна и да се ништа не може постићи без молитве Богу и Пресветој Богородици.

„Срби имају посебан благослов Пресвете Мајке Божије. Оригинална икона Пресвете Богородице Тројеручице налази се у манастиру Хиландар, чија је она игуманија. Вјера је потребна човјеку, без вјере не можемо ни преко прага. Молимо се Богу и Пресветој Богородици ако желимо да буде све како треба. Треба да се молимо и Светом Сави јер је основао прву српску архиепископију, аутокефалност, оставио нам цркве, манастире и монаштво“, истакла је монахиња Исидора.

Многи, жељни душевног смираја и молитвеног узрастања, радо се враћају у манастир.

„Долазе нам и млађи и старији, али би требало још више да се долази и моли Богу. Много је битно да светиње буду близу народу, да народ може духовно да се напаса кроз литургију, молитву, пост, да долази у цркве. У манастиру се врше редовна богослужења недјељом и празницима. Овдје преовладава старије становништво због чега се ријетко крштава и вјенчава, али по потреби је могуће“, навела је монахиња Исидора.

МЕЛЕМИ, ТИНКТУРЕ И САПУНИ

У Манастиру Вазнесења Господњег у Вардишту један од плодова преданог живота монахиња су мелеми, тинктуре и сапуни.

„Једно од послушања у манастиру је и плетење бројаница, прављење мелема и тинктура за вјернике који долазе у свету обитељ. Послушање су и пчеле. Имамо пар кошница за своје потребе. Уз Божију помоћ ништа није тешко ако човјек воли и ради са љубављу“, рекла је монахиња Исидора.

Приредила: Јована БОРОВЧАНИН ЂУРЕВИЋ