Андрићеве вишеградске стазе
Највећем српском књижевнику Иви Андрићу 10. децембра 1961. године, тачно прије 55 година, у Штокхолму је уручена Нобелова награда за роман „На Дрини ћуприја“.
Свечаност је одржана у дворани Концертне палате Шведске академије, а ово највеће свјетско призање Андрићу је додијелио академик др. Андерс Естерлинг.
Андрић се присутнима обратио чувеном бесједом коју је назвао ,,О причи и причању“.
,,Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А, о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свако прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свако сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича“, бесједио је тада Андрић.
У два наврата цјелокупну суму Нобелове награде Иво Андрић је даривао за унапријеђење библиотекарства у Босни и Херцеговини, чиме је показао велику бригу према књизи и младима.
Бројни Андрићеви биљези у Вишеграду
Колико се Вишеград, у коме је Андрић одрастао и стекао почетно образовање, а потом овај град, његову околину и људе описао у својим најбољим књижевним дјелима, одужио свом најславнијем суграђанину, књижевнику и нобеловцу.
Народна библиотека, средња школа и улица на лијевој обали Дрине носе његово име, у старој згради школе постављена је музејска поставка „Андрићеве спомен учионице“, а већ 40 година организује се велика културна манифестација „Вишеградска стаза“.
Уз мост Мехмед паше Соколовића, који је великог писца инспирисао за његов епохални роман „На Дрини ћуприја“, 1986. године подигнут је његов бијели обелиск, рад академског сликара Љупка Антуновића.
Много година касније чувени режисер Емир Кустурица, на ушћу Рзава у Дрину, подигао је Андрићград, својеврсну реплику средњевјековних градова од камена, инспирисан дјелима и ликом књижевника и нобеловца Ива Андрића, са основном визијом како је Вишеград могао изгледати да га нису заобишли ренесанса и остали историјски периоди.
Андрићград је за кратко вријеме постао туристичка топ дестинација, култно културно и едукативно мјесто, у коме је увелико афирмисан „Андрићев институт“, а одскора је почео са радом и Факултет драмских умјетности.
Како вратити продату Андрићеву кућу
Поред програмских лутања „Вишеградске стазе“ у Вишеграду никако, већ деценијама, да исправе велику грешку према великом нобеловцу. Не успијевају да врате његову кућу, на лијевој обали Дрине, неких 200 метара испод ћуприје.
Да подсјетимо, Иво Андрић је рано дјетињство провео у Вишеграду, у омањој приземној кући код тетке Ане и тетка Ивана Матовшчика, који су му је прије смрти преписали у насљедство, да би је он 17. новембра 1953. године даривао Народном одбору Среза Вишеград, који је тада градио данашњу зграду Дома културе, са намјером да се користи за разне културне садржаје.
Али, само мјесец дана након тога Срез је даривану кућу, за тадашњих 180.000 динара, продао Мухамеду Плоскићу, машиновођи из Вишеграда!
Кад је након тога постао познати и признати књижевник, Андрић је три пута долазио у Вишеград, или како је он то волио да каже у свој ,,град на води”. О посљедњој Андрићевој посјети граду свог дјетињства, 18. октобра 1972. године, Љубо Јандрић је записао у својој књизи ,,Са Ивом Андрићем”: ,,Лепо су ме примили Вишеграђани, лепше ваљда није могло бити, Видели сте, није било ничег сувишног, а то је, признаћете, најтеже постићи”.
Сусретљиви домаћини, тада, протоколом нису предвидили да славни писац ,,На Дрини ћуприје” сврати у кућу свог дјетињства. Ипак, мимо протокола успио је свратити до ,,своје” куће, дуго и нијемо из дворишта иза ње посматрајући Дрину и ћуприју на њој.
Јандрић је тада забиљежио и ове Андрићеве ријечи: ,,Знам зашто у програму нису предвидели обилазак моје куће: Стиде се што су је продали…”!
Неостварене иницијативе
Након пишчеве смрти, 13. марта 1975. године, Вишеграђани су покушали исправити велику грешку, настојећи да откупе његову кућу од породице Плоскић. Од тога су ипак одустали јер су нови власници, осјетивши да могу профитирати, уз откуп тражили да им се на другој локацији направе још двије куће (!).
Било је након посљедњег рата неколико покушаја локалне власти да се са Плоскићима договоре око откупа куће, што су они одбијали. Због тога се локална власт 2008. године обратила Комисији за очување националних споменика БиХ и Заводу за заштиту културно историјског наслијеђа Републике Српске, са молбом да посредују како би се кућа Иве Андрића коначно опткупила и претворила у својеврсни музеј и простор за организовање разноврсних културних садржаја, а што је предвиђено и пројектом номинације моста Мехмед паше Соколовића за свјетску баштину УНЕСКО-а.
У неколико наврата Министарство културе Србије и Републике Српске, исказивали су интерес за откуп ове куће, али до реализације те идеје још увијек није дошло.
И док вишеграђани већ деценијама покушавају вратити култури “грешком” продату кућу Андрићевог дјетињства, нижу се редом и пролазе значајни јубилеји нашег славног нобеловца.
У једној од посвета гостију Спомен собе Иве Андрића, у вишеградској Народној библиотеци која носи његово име, пише сљедеће: ,,Силна ће вода плаховитом Дрином проћи испод ћуприје, а Вишеграђани се неће моћи одужити ,,свом” Андрићу, који је име овог града и његове околине урезао у камен непролазности и вечности”.
Дакле, на потезу су сви они који на било који начин своје активности вежу за име и дјело великог Ива Андрића, како би демантовали аутора овог записа.
Славко Хелета
