Директор Андрићевог института у Андрићграду Емир Кустурица уручио је данас у Андрићграду „Велику награду Иво Андрић“ за животно дјело књижевнику Горану Петровићу.
Овогодишњи добитник награде за најбољу књигу у 2018. години за пјесничко дјело „Сонет и смрт“, у издању Српске књижевне задруге у Београду, Рајко Петров Ного због болести није могао да присуствује уручењу награде, али се писмено захвалио на награди и изразио жаљење због немогућности да присуствује.
Кустурица је нагласио да је прича о овој великој награди која носи име Иве Андрића дубоко скривена у Андрићевом погледу на мост, према претпоставци, из теткине куће.
„Гледајући у мост, Андрић је долазио до свих оних до тада, а ни касније невиђених имагинација“, истакао је Кустурица.
Он је нагласио да је у његовом сјећању, када је прије 45 година стигао први пут у Вишеград, остало као најупечатљивије полустрову на којем је касније никао Андрићград, гдје је, као и Андрић, из свих углова посматрао мост и био фасциниран полуострвом и спојем Рзава и Дрине.
„Помислио сам како би било дивно да се овдје постави средњовијековни град. Захваљујући Милораду Додику и енергији која влада у Републици Српској, за коју сматрам да је најзначајнија од свих енергија гдје живи наш народ, створено је све ово гдје се данас налазимо и направљени су услови да истичемо оне који вриједе.
У данашњем свијету живимо не баш срећни оним што видимо и што нам се у фикцији представља. Не само ми, него и највеће силе свијета суочене су са фикцијом која потпуно деградира и прави дисторзију од нашег живота“, нагласио је директор Андрићевог института.
Кустурица је рекао да су зато сви до сада награђени, као и овогодишњи лауреати, заправо, представници те мањине за коју би сви вољели да се веже већина.
С тога је, каже он, част да су данас у Андрићевом институту у Андрићграду награђени Рајко Петров Ного и Горан Петровић.
„Оно што је најважније и што је настављено као наша централна идеја још од додјеле прве ‘Велике награде Иво Андрић’ јесте да књижевници који добију награду буду ‘и наши и свјетски'“, истакао је Кустурица.
Он је оцијенио да је код Горана Петровића пренесена та штафета да се награда за животно дјело додјељује човјеку који је и код оног код кога и треба, и овдје и у свијету записан као велики писац.
Овогодишњи лауреат Горан Петровић захвалио је на признању које му је уручено, истичући да је Андрићево име велико и да је самим тим и њему указана велика част.
„Ћуприји од камена, граду од камена, придодајем неколико скромних каменчића“, рекао је добитник „Велике награде Иво Андрић“.
Обраћајући се након уручења награде у Андрићевом институту, Петровић је рекао да се све збива на мјесту које је велико не само зато што мали Рзав придодаје матицу моћној Дрини, већ и зато што је ово мјесто заправо ушће.
„Без обзира на ширину воде, свако ушће је велико јер је место додира. Стога је и овај невелики град у, такође, невеликом граду велики“, истакао је он.
Сасвим сигурно то је зато што је, каже Петровић, Андрићград мјесто симболичког сусрета улица и тргова, на трговима споменика, лукова и сводова, грађевина средњовијековне и савремене архитектуре, византијског, српског и исламског наслијеђа, смиреног Истока и „игривог“ Запада, свјетовног и духовног призвука Медитерана и одјека планина.
„Некад све почиње архитектуром, а некад бива да грађевина, мада непомична, прерасте сопствену величину“, рекао је Петровић.
Недалеко одавде, подсјетио је он, све је почело мостом који спаја двије обале, а онда је тај мост прерастао у роман „На Дрини ћуприја“ који спаја свијетове.
„Захваљујући овом роману један писац, који је стварао на језику малобројног народа, постао је писац свеукупне судбине човечанства“, нагласио је Петровић.
Предсједник жирија за додјелу „Велике награде Иво Андрић“ Јован Делић рекао је да је Петровић објавио књигу кратке прозе „Савети за лакши живот“, која је носила хуморну жанровску ознаку „роман уз кафу“, четири романа – „Атлас описан небом“, „Опсада цркве Светог Спаса“, „Ситничарница ‘Код срећне руке’, „Испод таванице која се љуспа“, три књиге прича – „Острво и околне приче“, „Ближњи“ и „Разлике“, као и три књиге изабраних прича – „Све што знам о времену“, „Породичне сторије“ и „Унутрашње двориште“, књигу записа „Претраживач“ и двије књиге драмских текстова – „Скела“ и „Матица“.
Он је нагласио да су његове књиге до сада објављене у 119 издања, од чега 67 на српском језику, а 52 у преводима на руски, шпански, француски, немачки, италијански, бугарски, енглески, пољски, словеначки, македонски, украјински, холандски и персијски /фарси/ језик.
Предсједник жирија је нагласио да је оваква рецепција импознатна и не може бити случајна, поготово рецепција на страним језицима.
Делић је истакао ових неколико библиографских података убједљиво и недвосмислено потврђује да је Горан Петровић данас свјетски писац и да припада свјетској књижевности.
„‘Велика награда Иво Андрић’ јавно промовише Горана Петровића као планетарну књижевну чињеницу“, рекао је Делић образлажући одлуке жирија за додјелу ове награде у чијем саставу су били и Мухарем Баздуљ и Желидраг Никчевић.
Жири је оцијенио да је Горан Петровић, попут Ива Андрића, приповиједајући о своме свијету и његовој ближој и даљој историји, постао писац који прича универзалне приче, а те приче је свијет прихватио и препознао као прилог свјетској књижевној баштини.
У образложењу одлуке жирија да „Велика награда Иво Андрић“ за најбољу књигу за 2018. годину буде додијељена Рајку Петрову Ногу за пјесничко дјело „Сонет и смрт“, Делић је нагласио да је аутор већ збирком „Безакоње“ /1977/ озаконио сонет као своју омиљену, строгу пјесничку форму, у којој је досад испјевао више од стотину пјесама, надмашивши тиме број сонета, по Ноговом осјећању ненадмашног, Стевана Раичковића.
„Зато данас изгледа не само природно, већ и неминовно што се овај пјесник и критичко-теоријски позабавио сонетом, одабравши за свој магистарски рад, урађен и одбрањен на Филолошком факултету у Београду, тему ‘Сонети и поеме’ Скендера Куленовића, и што ће се помно бавити пјесништвом Алексе Шантића и Јована Дучића. Шантић, Дучић, Куленовић, Раичковић, па и Бранко Миљковић – то је Ногов избор из традиције по сродности и сонету“, истакао је предсједник жирија Јован Делић.
Жири је оцијенио да је од почетка свог пјевања Ного окренут теми смрти, па пјесникове очи – као и очи Јована Дучића, који је за Ногу лирска парадигма српскога пјесништва – истовремено „на оба света гледају“.
Он је додао да је пјесничка књига „Сонет и смрт“ компонована као строг лирски триптих, са уводном и изводном аутопоетичком пјесмом са лијевим и десним крилом од по дванаест, односно тринаест, и са средишњим дијелом од седам сонета.
„Изразито је симболичко сугестивно значење бројева седам, дванаест, тринаест и 33. Средишњи дио чини седам потресних сонета о керуши, то је најбоље што је код нас, и не само код нас, испјевано на тему смрти једне животиње“, навео је Делић.
СРНА
